ZZ Top

ZZ Top



Ovi likovi su vam sigurno veoma poznati. Na sam pomen njihovog imena verovatno se u vashoj glavi pochinju vrteti slike dugih brada, stetson sheshira, tamnih naochara i dugonogih lepotica koje izlaze iz budzenih oldtajmer-automobila. Zatim se javljaju asocijacije na dobar hard-rock, roshtilj i pivo...
Ipak, verovatno je vecina vas upoznata sa jako malo stvari iz ZZ Top kataloga (U najboljem sluchaju 4-5 najvecih hitova). Shto je shteta, jer ovi simpatichni Teksashani specifichnog smisla za humor imaju shtoshta da ponude. Smatraju ih za jedan od najboljih americhkih blues-rock sastava. Takodje, za njih je karakteristichno da su mozda jedini bend danas koji josh uvek svira u 100% originalnom sastavu.
Znachi, ZZ Top(poznati i kao Little Ol’ Band From Texas) chine tri choveka, i oni su:

Billy Gibons –gitara, vokal, brada. Chesto oslovljavan i kao ‘prechasni’(Reverend). Poznat je po specifichnom stilu sviranja, koji se oslanja na stari blues i boogie. Za razliku od mnogih gitarista nikad nije jurio brzinu vec je svirao odmereno, improvizatorski, sa puno osecaja(majstor je da stavi pravu notu na pravo mesto). Takodje, provalio je par zanimljivih tehnika sviranja(koje su kasnije greshkom pripisivane Eddie Van Halenu) a prepoznatljiv je i zvuk njegove gitare, jako pun, topao i masan. Prosto se topi u ushima...
Jimi Hendrix je svojevremeno izdvojio Billy Gibonsa kao svog omiljenog mladog gitaristu, a legenda kaze da mu je poklonio i jedan od svojih Fender Stratocastera(i to roze!)

Dusty Hill – Bas, vokal, brada. Deo mocne ZZ Top ritam sekcije. Billy i Dusty se chesto smenjuju za mikrofonom, mada je njihove glasove skoro nemoguce razlikovati...

Frank Beard – Bubnjevi. Uprkos prezimenu, Frank je jedini chlan benda koji se redovno brije... Tokom 80-ih vishe je bio zaposlen za ritam mashinom nego za bubnjevima(bice rechi i o tome...).



Biografija:

Skupili su se 1969. u Hjustonu, Texas. Pre toga su svi chlanovi nabili solidnu kilometrazu u lokalnim blues-rock bendovima. 1971. su snimili svoj prvenac, ‘ZZ Top’s First Album’. Na njemu se vec uochavaju stvari karakteristichne za ZZ Top – chvrsta, prljava i sirova blues rock svirka, kao i tekstovi puni seksualnih aluzija- sve u svemu dobro zezanje.
Izdvajaju se pesme ‘Bedroom Thang’ i ‘Brown Sugar’ ali ceo album valja...
Drugi album, ‘Rio Grande Mud’ izlazi 1972. Na njemu se oseca napredak, ima i mnogo vishe chvrstog zvuka. Najjachi utisak ostavlja rokachina ‘Just Got Paid’.



Album ‘Tres Hombres’, koji je izashao 1973. bio je prvi veliki uspeh za bend. Na njemu se nashao veliki hit ‘La Grange’, pricha o jednom legendarnom bordelu upakovana u prost boogie aranzman. Odlichna je i ‘Beer Drinkers And Hell Raisers’(Prepoznacete je kao Chorbinu ‘Zvezda potkrovlja i suterena’).
1975. snimaju ‘Fandango’, album koji je polu-zivi polu-studijski. Od novih stvari, na njemu su se nashli klasici ‘Tush’ i ‘Blue Jean Blues’.
Album ‘Tejas’ izashao je sledece godine. Na njemu su nastavili sa eksperimentisanjem, ubacili su i malo shpanskih elemenata(‘Asleep In A Desert’, ‘El Diablo’), produkcija i svirka su i dalje na nivou. Ipak, na njemu nije bilo vecih hitova i svi se slazu da je album malo slabiji od svojih predhodnika.
Posle ovog albuma, bend je reshio da malo pauzira i privremeno su se raspali. Billy i Dusty su negde u ovom periodu, nezavisno jedan od drugog, pocheli da pushtaju brade, shto ce kasnije posluziti kao deo njihovog novog imidza.



1979. se ponovo skupljaju i snimaju ‘Deguello’, ovog puta za novu diskografsku kucu. (Deguello je shpanjolska fraza koja znachi odrubljivanje glave. Bila je borbeni poklich meksichke vojske tokom bitke za Alamo). Album je takodje klasik, vazi za jedan od njihovih najboljih. Tekstovi su puni njihovog standardnog humora, narochito u pesmama ‘Cheap Sunglasses’, koja ima funky prizvuk, i ‘I’m Bad, I’m Nationwide’.

Negde oko 1981. usedila je drastichna promena stila. Reshili momci da se ozbiljno puste u promet, tako da su pocheli da koriste sve tada moderne produkcijske fore, efekte pa i ritam mashine(chak im to i ne treba uzeti za zlo. ZZ Top su bili mnogo veci eksperimentatori od bilo kog prosechnog blues rock benda, i pritom su uvek znali shta i kako rade). Izbacili su album ‘El Loco’, na kome se chak i osecaju i new-wave uticaji(na momente liche i na The Police(!)). Najveci hit bila je breeeeezobrazna stvar ‘Pearl Necklace’(Pretpostavljam da svi znate na shta se ovo u stvari odnosi), a dobra je i ‘Tube Snake Boogie’.

Ogroman komercijalni proboj ZZ Top su doziveli 1984., albumom ‘Eliminator’(Nazvan po Billyjevom omiljenom automobilu, budzenom crvenom Fordu iz 1933., koji im se od tad pojavljuje u mnogim spotovima).



OK, ovo je album koji je jezivo nadrndao vecinu starih ZZ Top fanova i blues-purista. Chinjenica je da su se ovim albumom ZZ Top su se definitivno prodali i bacili u MTV vode . Ali chinjenica je i da je album odlichan. Ponudio je dotad nevidjenu meshavinu blues-rocka i synth-popa. Naravno, i dalje su prisutne masivne izdistorzirane gitare, besprekorna produkcija, duhoviti tekstovi, zarazni refreni... Sve u svemu, roshtiljanje kakvo samo ZZ Top mogu da ponude.
I naravno, svi ste videli spot za ‘Gimme All Your Lovin’. A garant ste chuli i ‘Sharp Dressed Man’ tako da nema potrebe da mnogo pricham.Veliki hitovi bili su i ‘Legs’ i ‘TV Dinners’...

Za ovaj period vezana je i anegdota – kompanija ‘Gilette’ ponudila je Billyju i Dustyju 1000000$ da za obriju brade pred kamerama za potrebe reklame. Naravno, odbili su.

Naravno, poshto su uspeshno zajahali talas enormne popularnosti, nastavili su da nizu albume u slichnom fazonu(‘Afterburner’(1985) i ‘Recycler’(1990)... Momci su definitivno umeli da se zezaju na svoj rachun LOL). Sa ‘Afterburnera’ je najpoznatija stvar ‘Rough Boy’, a sa ‘Recyclera’ ‘Doubleback’(sa soundtracka za ‘Back To Future III) i ‘My Head’s in Mississippi’.
Sa prelaskom u 90-te, batalili su ritam mashine i sintisajzere i vratili se u blues-rock branshu. Nastavili su da snimaju i drze koncerte.

Za kraj mogu samo da kazem da svaki ljubitelj rocka/metala koji zapostavlja ZZ Top propushta odlichno zezanje...

Whitesnake

Ovaj anglo-američki bend je nastao 1977. kada je Drjvid Koverdejl otišao iz "Deep Purple"-a i posle dva solo albuma odlučio da osnuje bend. Grupa se prvih par godina bavila bluz i rok muzikom ili kako je Koverdejl govorio "R&B progresiv rokom". 1978. je izašao prvi album pod imenom "Snakebite" koji je sadržao nekoliko pesama sa Koverdejlovog solo albuma, a njegov producent je bio basista DP-a Rodžer Glover.

Tadašnju postavu su pored Koverdejla činili: Berni Marsden, Miki Mudi i Nil Muraj. Avgusta 1978. u grupu je došao klavijaturista "Deep Purple"-a Jon Lord sa kojim je "Whitesnake" snimio svoj drugi album pod imenom "Trouble", nakon čijeg izlaska je usledila evropska turneja sa koje su izdali svoj prvi lajv album - "Live At Hammersmith". 1979. još jedan član "Deep Purple"-a se pridružuje grupi, ovog puta je u pitanju bubnjar Jan Pajs, sa kojim su naredne godine izdali "Ready an' Willing", album sa koga se rodio prvi veliki hit "Fool For Your Loving".



1982. nakon snimanja albuma "Saints & Sinners[/b]" došlo je do velike promene u sastavu benda, naime iz grupe su otišli Berni Marsden, Jan Pajs i Nil Muraj koje su zamenili Mel Gali, Kolin Hodžkinson i Kozi Pavel. Ova postava je radila na albumu "[i]Slide it in" nakon koga se u bend ponovo vratio Nil Muraj i novi gitarista Džon Sajks.

Usledilo je potpisivanje ugovora sa producentskom kucom "Geffen" sa kojom re-izdaju "Slide it in". Ovaj album se sa hitovima "Slow an' Easy" i "Love Ain't No Stranger" probio na američko tržište što je predstavljalo novu eru u dugogodišnjoj karijeri ovog benda. 1984. grupu su napustili Mel Gali, Jon Lord i Kozi Pavel, a novi član je bio bubnjar Ejnsli Djunbar. 1987. grupa dostiže svoj vrhunac sa izdavanjem velikog hit albuma - "Whitesnake". Na albumu su se našli hitovi Is This Love?, nova verzija "Here I Go Again", "Still Of The Night" kao i nova verzija pesme "Crying in the Rain"... Album je dobio na popularnosti stalnim emitovanjem spotova na MTV-u.

1989. grupi se pridružio gitarski virtuoz - Stiv Vai, koji je svirao na albumu "Slip of the Tongue", na kom se našlo re-izdanje pesme "Fool For Your Loving" i nova hit balada "Sailing Ships".



1992. bend prestaje sa radom, jer je Koverdejl izdao album sa gitaristom "Led Zeppelin"-a Džimi Pejdžom.

1994. izlazi album "Greatest Hits", 1997. "Restless Heart" sa čije turneje su izdali "unplugged" koncert "Starkers in Tokyo".

2006. bend ponovo kreće na turneju u okviru koje je gostovao i u Beogradu

2007. izdali su novi studijski album "Good To Be Bad".



Diskografija:

1978 - Snakebite
1978 - Trouble
1979 - Lovehunter
1980 - Ready an' Willing
1981 - Come an' Get It
1982 - Saints & Sinners
1984 - Slide It In
1987 - Whitesnake
1989 - Slip of the Tongue
1997 - Restless Heart
2007 - Good To Be Bad

Velvet Revolver

Duff Mckagen, Slash i Matt Sorum bivsi clanovi legendarne grupe Guns n Roses resili da naprave bend kome su kasnije dali ime Velvet Revolver. Ta ideja im je pala na pamet 2002 kada su svirali tribute koncert svom preminulom prijatelju Randy Castillo-u. Duff je tada rekao ''Jos uvek se oseca neka hemija izmedju nas trojice na bini", i odluka je pala. ZA drugog gitaristu hteli su da pozovu jos jednu bivsu legendu Gunsa. Izzy Stradlina ali su uskoro i oni a i sam Izzy odustali od toga. Odlucili su se za Dave Kushner-a koji je svirao u bendovima Wasted Youth, sa Dave Navarrom itd. Inace je bio Slash-ov skolski drug. Ubrzo je krenula audicijia za pevaca na koju su pored ostalih dosli i Mitke Majkl Matijevic (Steelheart) i Sebastian Bach (ex Skid Row). Ipak Velveti su se odlucili za bivseg frontmena grupe Stone Temple Pilots , Scott Weiland-a.Audiciju su inace zabelezile i ovekovecile kamere VH1.

2004. godine izlazi prvi album Contraband i porolazi veoma dobro na top listama. Sa njega se izdvajaju pesme Slither, Dirty Little Thing, Set Me Free i mozda i najbolja Fall To Pieces.

2007. izlazi drugi album Libertad koji nije los i ima nekih pesama koje se isticu.Recimo Get out the door, Let it roll,The Last Fight itd.

2008. Scott Weiland napušta bend kako bi reaktivirao svoj stari bend Stone Temple Pilots. Velvet Revolver trenutno traži novog pevača.

Grupa na svojim nastupima pored svojih pesama svira i pesme od Guns n Roses, Stone Temple Pilots, Van Halen, Ramones, Pink Floyd....

Van Halen

Eto priche o josh jednom izuzetno dobrom i izuzetno podcenjenom bendu. Van Halen se danas uglavnom trpaju u isti kosh sa ostatkom glam-metal(ja je chesto nazivam i sweet metal) scene, medju bendove kao shto su bili Def Leppard, Europe, Bon Jovi, Motley Crue… Daleko od toga da su Van Halen opskuran, nepoznat bend. Svojevremeno su imali dijamantske tiraze i planetarne hitove(pa ‘Jump’ se i dan danas vrti po radiju). Samo, kod njih se ispod natapirane kose, shljokica i tesnih helanki krilo josh neshto( i pri tom ne mislim na belu zmiju, hm… this was a bad pun).recimo, oni nisu bili obichni sledbenici zanra, oni su bend koji ga je DEFINISAO… Krenimo redom.

Eddie Van Halen, gitarista ovog sastava vazi za jednog od NAJUTICAJNIJIH gitarista u istoriji rock’n’roll muzike! Smatraju ga za mozda poslednjeg gitaristu koji je svetu ponudio neshto revolucionarno shto se tehnike i stila sviranja tiche. Izuzetno inventivan i talentovan, uvek se trudio da bude drugachiji od svojih savremenika. U svoje vreme, pomerio je granice gitarske virtuoznosti.

Ono shto je jedan od najkarakteristichnijih aspekata Eddijevog sviranja je tzv. tapping tehnika(za neupucene – sviranje tema od 3 ili vishe nota,uglavnom arpeggia, tako shto jedan od prstiju desne ruke udara najvishu notu na odgovarajucem pragu umesto da trza zicu. Uvezban gitarista na ovakav nachin moze postici ogromne brzine i odsvirati jako slozene deonice). Mnogi ortodoksni fanovi Van Halena veruju da je upravo Eddie smislio ovu tehniku. U stvari, preduhitrio ga je Steve Hackett, gitarista Genesisa, i to za jedno 7 godina(a verovatno i josh neki gitaristi). Ipak, Eddie je prvi popularizovao ovu tehniku sviranja.
Pored toga, neizostavni elementi njegovog stila bili su i veshtachki flazoleti, chesta upotreba tremolo-kobilice(Eddie je, izmedju ostalog, idejni tvorac chuvenog Floyd Rose tremola mada mu to nikada nije zvanichno priznato), izuzetno brzo ali i melodichno sviranje i raznorazni zvuchni efekti koje je uspevao da izvuche iz gitare. Jako bitna stavka je i sam zvuk. Takozvani ‘smedji’ zvuk, jako topao zvuk sa specifichnom distorzijom dobijao je obaranjem napona pojachala preko posebnog transformatora. Uz to, koristio je gitaru koju je sam sastavio od delova za Fender Stratocaster i Gibson Les Paul(nazvao ju je ‘Frankenstrat’) i koja je posluzila kao osnova za mnoge moderne gitare.

Da rezimiram, Eddie je u principu, pokupio mnoge stvari koje su bile ‘male tajne velikih majstora’ i uchinio ih sastavnim delom svog stila sviranja. Nije ni chudo shto je nakon njegove pojave usledila gomila imitatora. Vecina glam-metal gitarista(i ne samo glam metal, pokojnom Dimebagu iz Pantere je Eddie bio jedan od glavnih uzora, chak je i sahranjen sa jednom od Eddijevih gitara) veci deo svoje tehnike, zvuka ili nastupa duguju upravo Eddiju. Mnoge Eddijeve fore i danas su ‘kec iz rukava’ ogromnom mnoshtvu(da li sam upravo napisao pleonazam???) gitarista svih mogucih muzichkih zanrova.

Josh jedan jako bitan chovek u bendu, koji je mnogo doprineo njihovoj popularizaciji, bio je Dave Lee Roth, njihov prvi pevach, lik neverovatne harizme, divljeg scenskog nastupa i specifichnog smisla za humor.

Van Halen mozete svrstati i u hard-rock, i u glam metal i u heavy metal i necete mnogo pogreshiti. Mada su uvek bili komercijalni uspeli su da postave potpuno nove standarde unutar zanra i budu glavni uzor chitave jedne scene a i shire.



Biografija

Bend su osnovala braca Alex i Eddie Van Halen, u Pasadeni , predgradje L.A. Obojica su kao klinci uzimali chasove klavira. Kasnije su se preorjentisali – Alex na bubnjeve a Eddie na gitaru. Eddie je vredno radio – umesto da odlazi na zurke kao vecina njegovih vrshnjaka, sedeo je kuci i vezbao po celu noc. 1974. braca su skupila su bend koji se zvao Mammoth i radili su kucne zurke i manje tezge. Iznajmljivali su razglas od Dave Lee Rotha(koji ih je drao, $50 za veche). Iako u pochetku nije zadovoljavao kriterijume, primili su ga u bend kao pevacha da ne bi stalno placali za razglas. Kasnije su regrutovali basistu Michaela Anthony-ja koji se uklopio i kao prateci vokal.
Poshto je vec postojao bend koji se zvao Mammoth, promenili su ime u Van Halen. Radili su punom parom i ubrzo postali lokalna atrakcija, redovno su radili tezge i u najpoznatijim klubovima. Vec tada su imali ogroman broj fanova. 1977. zapazio ih je Gene Simons, basista KISS-a, i o svom troshku ih odveo u Njujork da snime demo. Iako se saradnja sa njim izjalovila, iste godine upoznali su i svog buduceg producenta Teda Templemana iz kuce Warner Brothers. Kada ih je prvi put video kako sviraju, Ted je bio odushevljen do te mere da im je sam prishao i ponudio im ugovor i snimanje albuma.

1978. izashao je album nazvan jednostavno ‘Van Halen’. Iako je snimljen za svega tri nedelje, sa jako malo nasnimavanja(ima chak i malo greshaka u sviranju i produkciji), album je ispao fenomenalan. Jednostavni aranzmani zajedno sa pomenutim greshcicama ostavljaju utisak skoro zive svirke, shto albumu daje fenomenalnu energiju. Plus, pesme su izuzetne, vecina ce vas naterati da dograbite metlu i pochnete da skachete po sobi(ili bar zasvirate air-guitar ).
Druga pesma po redu je ‘Eruption’, instrumental od oko minut i po zbog koga su te godine mnogi muzichari odluchili da zauvek batale gitaru. I dan danas se smatra jednom od najboljih i najuticajnijih gitarskih solaza. Neki je chak(mozda malo preterano) smatraju za ‘najznachajnijih minut i po u istoriji rock muzike…’(Dodao bih – shta je sa Hendrixom? Beatlesima??Chuck Berry-jem??? Itd…).
Pored ‘Eruption’, na ovom albumu su josh ‘Runnin’ With The Devil’, ‘Aint Talkin’ ‘Bout Love’(ovu verovatvo znate), i josh gomila dobrih stvari. Album se odmah pocheo dobro prodavati. Vazi za jedan od naboljih debi-albuma, da ne pominjem to koliko je uticajan. Odjednom je svako zeleo da bude Eddie Van Halen…

Bend iste godine krece na svetsku turneju . (Zanimljivo je shto je Eddie na mnogim ranim nastupima okretao ledja publici tokom slozenijih deonica, bojao se da mu drugi gitaristi ne ukradu ideje). U povratku snimaju Van Halen II (predvidivo). Album je odlichan, ali se ipak oseca da je slabiji od prethodnog. Jednostavno, sa proshlim albumom su postavili previsoke standarde pa je bilo logichno da drugi album malo podbaci. Ova plocha je iznedrila njihov prvi hit-singl, ‘Dance The Night Away’.

Album ‘Women And Children First’ izlazi 1980. Na njemu se nashao josh jedan veliki hit, ‘And The Cradle Will Rock’. I ovo je izuzetan album. Zanimljiv je shto se na njemu prvi put javljaju klavijature(koje je svirao, naravno, Eddie). Uochljiv je i napredak u kompoziciji i tekstovima(dobro… donekle).

Ipak, u bendu nije sve ishlo najsjajnije. Tenzije izmedju Dave Lee Rotha i Eddija su sve vishe izlazile na videlo(uglavnom su to bile svadje oko toga ko je glavni u bendu i u kom pravcu bi bend trebalo da ide). Uprkos konfliktu koji se sve vishe produbljivao, 1981. snimaju album ‘Fair Warning’ koji vazi za njihov najbolji album(naravno, uz legendarni debi). Za razliku od prethodnih albuma koji su uglavnom bili nafilovani veselim party-rock pesmicama, ovaj album je mrachan i pun ironije.Pesme uglavnom govore o mrachnoj strani slave i zivota u velikom gradu. Najveci hit bila je divlja ‘Unchained’, ali i pesme ‘Mean Street’, ‘Dirty Movies’, ‘Push Comes To Showe’ i ostale su svakako medju najboljim stvarima koje je bend ikad odradio.

Iako je ‘Fair Warning’ sa muzichke strane besprekoran, fanovima(chitaj – trzishtu) se nije preterano svidela atmosfera. Zbog toga, na nagovor Dave Lee Rota odradjuju potpuno komercijalni ‘Diver Down’ koji je prepunjen obradama, ali autorske pesme su sasvim OK.

1984. je velika godina za Van Halen. Objavljuju album ‘1984’ na kome su se nashli klasici poput ‘Jump’, ‘Panama’ i ‘Hot For Teacher’. Album je bio njihov najveci komercijalni uspeh do tada. Takodje, gomila zaraznih melodija, besprekorna produkcija i Eddijevo virtuoziranje chine ovaj album lepo zaokruzenom celinom.

Na zalost, 1985. Dave je napustio grupu(shto je slomilo srca gomili fanova). Zamena je doshla u liku punachkog lika sa kosom k’o shpageti, Sammyja Hagara. Slichno Dave Lee Rothu, i on se blesavio, sipao glupave tekstove macho sadrzine i party-rock himne. Za razliku od Davea(Diamond Dave!), njemu je nedostajala odgovarajuca harizma i smisao za humor da bi sve to moglo da funkcionishe kako treba. Retke su pesme iz ‘Van Hagar’ ere koje nece bar malo vredjati vashu inteligenciju i muzichki ukus… Albumi ‘5150’(1986), ‘OU812’(1988), ‘F.U.C.K.’(1991) i ‘Balance’(1995) su uglavnom prilichno smarachki albumi koji se mogu otegnuti u beskonachnost i chiju cete sadrzinu uglavnom brzo zaboravljati. Mada, u ovom periodu je bilo hitova i komercijalnog uspeha, Van Halen su malo ispolirali zvuk i, generalno, radili muziku prihvatljiviju za shiroke mase… A(da ne ispadnem bash djubre) bilo je i dobrih stvari, nije da nije… a nije ni da nije…

1998. imali su kratku saradnju sa pevachem Gary Cherrone-om(bivshi chlan Extreme) shto je usledilo albumom ‘Van Halen III’ koji chak i najveci fanovi smatraju NEVIDJENIM sranjem!

Heh, chuo sam i dobre vesti. Kazu da su se Van Halen ove godine ponovo povezali sa Daveom i da ce zajedno na turneju i u studio… Ha, drzim palcheve! (Mozda svrate i do Srbije???).

Sve u svemu, Van Halen su bend od ENORMNOG uticaja na danashnju rock i metal muziku. Eddie je bio verovatno poslednji(ovo podvlachim) gitarista koji je dao neshto spektakularno novo. (i nemojte molim vas da mi prichate o Malmsteenu, Vai-ju, Satrijaniju, Petrucciju i ostalima, oni su samo tehnichki usavrshili neke stvari). Da ne duzim, mislim da je ovo sasvim dovoljna preporuka.

U2

Ju Tu (U2) je irski alternativni rok bend koji čine pevač Bono, gitarista Edž (The Edge), basista Adam Klejton (Adam Clayton) i bubnjar Lari Mulen Džunior (Larry Mullen Jr.).

Bend je nastao 1976. kada je Lari Mulen postavio oglas u školu da hoće da osnuje bend. Ljudi su se javili i počeli da svraju pod imenom Leri Mulen Bend (Larry Mullen Band), a sledeće godien menjaju ime u Hajp (The Hype).

1980. izdaju prvi album "Boy" pod imenom Ju Tu. Poznati su kao aktivisti, na koncertima i u pesmama propagiraju svoje političke stavove koji se zalažu za poštovanje ljudskih prava. Zbog svoje popularnosti smatraju se najboljim bendom 80ih. Njihovo remek delo je album "The Joshua Tree" iz 1987. na kome se nalaze neki od njihovoh najvećih hitova poput balade "With or Without You", "Where the Streets Have No Name" i "I still haven't found what I'm looking for".

90ih su (od albuma "Zooropa") svoju muziku prilagodili američkom tržištu i njihove pesme su izgubile dubinu i bendu je uprkos komercijalnom uspehu opadala popularnost u Evropi. Povratak na mala vrata svetske scene ostvarili su albumima "All that you can't leave behind" i "How to dismantle an atomic bomb" a početkom 2009. izlazi album "No Line On The Horizon" koji članovi najavljuju kao povratak njihovom zvuku sa kraja 80ih. Da sve ispadne kako treba postaraće se svetski poznati producenti Brajan Ino (Brian Eno) i Rik Rubin (Rick).

Ju Tu ima upečatljive koncerte od kojih se pamti nastup na Red Roku gde je snimljen i spot za njihov veliki hit "Sunday Bloody Sunday" i nastup na globalnom humanitarnom događaju Lajv Ejdu (Live Aid).

"The Joshua Tree" recenzija


Diskografija:

* 1980 - Boy
* 1981 - October
* 1983 - War
* 1984 - The Unforgettable Fire
* 1987 - The Joshua Tree
* 1988 - Rattle and Hum
* 1991 - Achtung Baby
* 1993 - Zooropa
* 1995 - Original Soundtracks No. 1
* 1997 - Pop
* 2000 - All That You Can't Leave Behind
* 2004 - How to Dismantle an Atomic Bomb

Twisted Sister

Twisted Sister

Jako zanimljiv bend. Sredinom 80ih bili su svojevrstan kulturni fenomen i, tako reci, medijske ikone. Oni su jedan od prvih bendova koji su uhvatili talas glam metala, tada u usponu na americhkoj sceni. Klinci su ih obozavali, roditelji, nastavnici i konzervativci su ih se uzasavali. Na zalost, TS su i prvi bend americhke pop-metal scene koji je pao kao zrtva svoje popularnosti, komercijalizacije i preterane eksploatacije od strane medijskih kuca.

Shto se tiche stila, TS su iskombinovali elemente glam rocka(najvishe su se ugledali na New York Dolls) sa energijom i buntovnishtvom novog talasa britanskog heavy-metala, kao i shock-rock pristupom Alice Coopera i shminkom, kostimima i scenskim nastupom po uzoru na KISS. Predvodjeni groteskno nashminkanim i kostimiranim Dee Sniderom(nalik na travestita iz nocne more) TS su uzivo bili pravi spektakl(polovina benda izgledala je kao The Ramones, polovina je furala glam/punk izgled, a Dee je jednostavno bio Dee). Iako se zbog shminke i nastupa TS mogu povezati sa glam metalom, zbog same svirke koja je vishe u Iron Maiden/Judas Priest maniru, bolje ih je okarakterisati kao ekstravagantni heavy metal bend. Sam Dee je izjavio da TS ‘nisu glam jer ono shto rade nije ni malo glamurozno’.



Twisted Sister su se priblizili mladoj publici najvishe zbog obradjivanja tema poput generacijskog jaza – sukoba izmedju roditelja i dece i kritike obrazovnog sistema(uochljivo u dva njihova najveca hita – ‘We’re Not Gonna Take It’ i ‘I Wanna Rock’.

Biografija:

Twisted Sister su osnovani u New Yorku 1972, od strane gitariste Jay Jay Frencha. Bend je chesto menjao postave a jedan od chlanova koji se zadrzao i kasnije je gitarista Eddie “Fingers” Ojeda. Radili su muziku po uzoru na glam rock izvodjache poput David Bowie-a, Slade, Mott the Hoople, Humble Pie i New York Dolls. To se promenilo 1976. dolaskom Dee Snidera u grupu. On je preuzeo ulogu glavnog vokala i tekstopisca i pogurao bend u chvrshce vode. Stilu koji je Snider po dolasku u bend opisao kao ‘meshavinu Slade i Sex Pistolsa’ dodata je injekcija chvrshceg zvuka po uzoru na Motorhead, Black Sabbath i narochito Alice Coopera, ali bend je i dalje zadrzao svoj glam rock imidz. Ipak, glam u Americi tada nije bio narochito popularan, a i TS su vechito bili u senci svojih idola, narochito Alice Coopera i KISS. Tavorili su ne uspevajuci da postignu vishe od statusa lokalne atrakcije i klupskog benda ali sve vishe ljudi bivalo je privucheno energichnom svirkom i Sniderovom fenomenalnom harizmom. Do 1982. bend je okupio pozamashnu fan bazu(nazvanu S.M.F.O.T.S. – Sick Motherf*ckin’ Friends Of Twisted Sister). U to vreme konachno je ustanovljena i stalna postava, dolaskom bubnjara A.J.Peroa i basiste Marka Mendoze. Bend je snimio i nekoliko singlova ali nisu uspeli da potpishu za vecu izdavachku kucu.



Konachno, 1982. odlaze u Englesku, gde je heavy metal u to vreme bio u punom zamahu. Tamo, u produkciji Pete Way-a(UFO) snimaju svoj prvenac ‘Under The Blade’. Uprkos loshoj produkciji album je bio veliki underground hit i cementirao fan bazu TS, kako kod kuce, tako i u Velikoj Britaniji. Takodje, album je privukao paznju velikih izdavachkih kuca. Atlantic records je Sistersima ponudio ugovor. Za njih su snimili ‘You Can’t Stop Rock’n Roll’, album koji je zadrzao chvrst zvuk svog predhodnika ali mu je dodato studijsko poliranje i shminka. Naslovna numera bila je manji hit, ali album je naishao na odlichan prijem kod fanova i pozitivne reakcije kritike. Stvari poput ‘The Kids Are Back’, ‘Like A Knife In The Back’ i ‘Ill Take You Alive’ su solidne heavy numere.

Kad su 1984. Quiet Riot sa svojim albumom ‘Metal Health’ postali prvi heavy metal bend koji se popeo na prvo mesto americhke top liste, TS su iskoristili povoljan vetar i izbacili svoj album ‘Stay Hungry’. Album je postao komercijalno najuspeshniji album TS, najvishe zahvaljujuci velikim hitovima ‘We’re Not Gonna Take It’ i ‘I Wanna Rock’, koje su bile ‘zashecereni’ pop-metal(mada su jako dobre), ali ostatak albuma je, ne rachunajuci baladu ‘The Price’, bio beskompromisni heavy metal, verovatno najzeshci koji su TS do tada odradili(na veliku radost verne fan baze). ‘Burn In Hell’(skoro su je obradili Dimmu Borgir, btw), ‘Horror Theria’(sedmominutna horor pricha, sastoji se iz dve teme i posluzila je kao osnova scenarija za ne bash uspeli film ‘Strangeland’ snimljen 1999) i ‘The Beast’ su samo neke od odlichnih stvari sa ovog albuma.



I TS su postali, u datom trenutku, najpopularniji bend u Americi – spotovi za pomenuta dva hita non-stop su se vrteli na MTVju, ‘Stay Hungry’ se do 1985. prodao u dva miliona primeraka.

Ipak, tu su se javili i problemi – PMRC, grupa osnovana od strane supruga americhkih senatora, pochela je da vodi rat protiv popularne muzike, narochito punka, roka i metala, tvrdeci da ta muzika ‘kvari’ omladinu prikazivanjem nasilja i eksplicitnog seksa, kao i propagiranjem alkoholizma i narkomanije. Na meti dushebriznika zabrinutih za ‘moralno zdravlje’ nacije nashli su se, izmedju ostalog, i TS, najvishe zbog svojih spotova u kojima je prikazano nasilje nad roditeljima i nastavnicima (ako gegove poput onih iz crtaca smatrate nasiljem). 1985. Dee Snider je pozvan na javno saslushanje senata, zbog svog imidza bio je idealni ‘zrtveni jarac’, neko kome ce se lupiti packa za primer. Dodushe, senat nije bio pripremljen na chinjenicu da ce se Dee na saslushanju pojaviti strejt i trezan i da ce ih svojim smislenim argumentima pokopati.

Na zalost, Deejevo pojavljivanje na saslushanju 1985 bio je jedini pomena vredan dogadjaj za Sisterse te godine. Zbog preteranog emitovanja spotova na MTV-ju ljudi su se zasitili a verna fan baza bila je ogorchena ‘rasprodajom’ i sve vecom komercijalizacijom benda. Krajem 1985 izbacili su album ‘Come Out And Play’, pokushaj da naprave kompromis izmedju chvrstog zvuka i komercijalnih ambicija, koji je naishao na slabiji prijem kod publike. Takodje, spot za hit singl ‘Be Chrool To Your Scuel’, uradjen u duetu sa Alice Cooperom, bio je skinut sa MTV-ja jer je ocenjen kao previshe napadan, shto je bio josh jedan udarac za poljuljane Sisterse. ‘Come Out And Play’ turneja bila je fijasko – zbog slabe prodaje karata mnogi nastupi su otkazani.



Twisted Sister su polako pocheli da se raspadaju, bubnjar Joe Perro je prvi iskochio. Snider je preostalim chlanovima benda pridruzio i grupu session muzichara(medju njima i Reb Beacha i Kip Wingera). 1987. snimio je album ‘Love Is For Suckers’ koji je zamislio kao svoj solo projekat, ali je izdavachka kuca zahtevala da isti bude izdat pod Twisted Sister imenom. Album je bio hard rock orijentisan mada je produkcija je bila tipichna za pop metal 80-ih shto je dovelo do toga da se izgubio u moru slichnih albuma izbachenih te godine i brzo potonuo na top listama. Ubrzo je Dee proglasio da napushta bend shto je oznachilo i raspad TS. Svi chlanovi baktali su se svojim solo projektima do negde 1997 kada su se ponovo okupili. Pochelo je sa reizdanjima starih albuma i jednom novom kompilacijom kao i sporadichnim nastupima, ali popularnost povampirenog benda je sve vishe rasla. 2004. snimili su rimejk legendarnog ‘Stay Hungry’ nazvan ‘Still Hungry’ koji je ponudio stare hitove odsvirane chvrshce i agresivnije, sa manje studijske shminke. 2006. su chak izdali praznichni album, ‘Twisted Christmas’, a od tad manje vishe konstantno nastupaju shirom sveta. Dee ne namerava da penzionishe bend. TS rokaju i dalje!

Toto

Toto

Bend upamcen po nekoliko izuzetnih hitova kao i chinjenici da su ga chinili prekaljeni studijski muzichari gotovo neverovatne svestranosti. Kako je Eddie Van Halen svojevremeno formulisao, ‘Kao kolektiv, Toto su najbolji muzichari na planeti’.
Osvojili su brojne nagrade i priznanja i jedan su od najcenjenijih mainstream/AOR bendova.

Stilski, Toto su bili jako raznovrsni. Njihova muzika oslanjala se najvishe na elemente progressive, pop i hard rocka, kombinujuci i elemente RnB-a, soula, funka i jazza. To je najvishe bila posledica intenzivnog studijskog rada i saradnje sa muzicharima svih mogucih zanrovskih orijentacija. Zbog toga, Toto su bili dopadljivi shirokom spektru publike i cenjeni od strane kolega muzichara kao i muzichkih kritichara.

Bend Toto promenio je mnogo postava. Trenutno su u bendu Steve Lukather(gitara, vokali), Bobby Kimball(vokali), Mike Porcaro(bas gitara), Simon Phillips(bubnjevi) i dvojica klavijaturista – David Paich i Greg Phillinganes. Od svih njih Steve Lukather je u bendu bio najduze(u kontinuitetu) a jedno vreme je na sebe bio preuzeo i ulogu glavnog vokala. Od bivshih chlanova vredi spomenuti Jeff Porcaro-a, bubnjara izuzetnih tehnichkih mogucnosti, svestranosti i osecaja za ‘groove’. Preminuo je 1992 zbog srchanih tegoba. Toto ga i danas spomenu na svakom nastupu i posvete mu numeru ‘With A Little Help From My Frends’ od Beatlesa (Joe Cockerova verzija).



Biografija:

Toto su je osnovan 1976 od strane bubnjara Jeffa Porcaroa i klavijaturiste Davida Paicha. Obojica su poticali iz porodica profesionalnih muzichara i od malih nogu bili okruzeni muzikom. (Jeffov otac bio je poznati jazz perkusionista, a Davidov je bio dirigent i kantautor). Pochetkom sedamdesetih obojica su radili kao studijski muzichari na brojnim projektima (radili su i sa Steely Dan, Sony i Cher izmedju ostalog). Uchestvujuci na raznim projektima, imali su prilike da saradjuju sa nadarenim gitaristom Steveom Lukatherom. Lukather je u pochetku bio samouk ali kad je reshio ozbiljno da se bavi muzikom, pocheo je da uzima chasove gitare na kojima je, osim teorije muzike i chitanja nota, nauchio i osnove orkestracije i aranziranja. Ubrzo je zapocheo da radi kao studijski muzichar, a Jeff Porcaro mu je u studiju praktichno bio mentor.



Njih trojica pozvala su i pevacha Bobby Kimballa, basistu Davida Hungatea i Jeffovog brata Stevea kao drugog klavijaturistu(svi su takodje bili proslavljeni studijski muzichari). O poreklu imena postoje razlichite priche, najverovatnija je ona da je Jeff studiju markerom pisao ‘Toto’ na demo snimcima novooformljenog benda da bi ih razlikovao od tudjih projekata. Za frazu toto se odluchio jer na latinskom znachi ‘sveobuhvatno’. Josh jedna od vazecih pricha je da im je trebalo ime za bend i Lukather je predlozio da to bude neshto ‘kratko, zvuchno i razumljivo na svim jezicima, neshto kao Toto’. Jedna od glasina koje su svojevremeno rashirili a kasnije poricali je da je pravo prezime pevacha Bobby Kimballa u stvari Toteaux.

Prvi album nazvan ‘Toto’ objavili su 1978. Album je bio ogroman uspeh za bend, dostigavshi zlatni i platinasti tiraz. Na albumu se nalazio veliki hit ‘Hold The Line’ u hard rock fazonu, i dan danas jedna od najpopularnijih stvari benda. Poznata je i ‘Georgy Porgy’, u laganijem, soul fazonu.

1979 Toto su snimili album ‘Hydra’ koji je postigao neshto slabiji uspeh od prethodnika, a najpopularnija stvar sa ovog albuma bila je balada ‘99’. Album ‘Turn back’ izashao je 1981 i bio umereno uspeshan ali u Americi se slabo prodavao. Jedna od popularnijih stvari bila je ‘Goodbye Elenore’.

Konachno, 1982, bendu je upala sekira u med. Snimili su album jednostavno nazvan IV koji je katapultirao bend na vrhove top lista i spada medju najprodavanije albume 80-ih. Sa ovog albuma su popularni hit singlovi ‘Africa’ i ‘Rosanna’ a josh neke od poznatih stvari su "I Won´t Hold You Back", "Make Believe" i "Waiting For Your Love".

Nakon snimanja albuma, u Toto-u je doshlo do promene postave – basista David Hungate je napustio bend, pre svega zato shto mu je bilo dosta popularnosti i rock star imidza – zeleo je da bude ‘muzichar a ne zvezda’. Nakon turneje, i pevach Bobby Kimball dobio je chizmu iz benda, najvishe zbog chinjenice da se navukao na kokain shto je shtetilo njegovom glasu i stvaralo ogromne probleme i njemu lichno i bendu.

Naravno, promena chlanova uvek teshko padne bendu koji je na vrhuncu karijere. Duznost novog basiste prihvatio je Mike Porcaro(to im dodje porodichno), a novi pevach Fergie Frederiksen. Novi album ‘Isolation’ (izbachen 1984) nije proshao bash najbolje kod publike, ni kod kritichara.

1985. Toto je udruzio snage sa bechkim simfonijskim orkestrom i klavijaturistom/producentom/kompozitorom ambijentalne muzike Brianom Enom da bi zajedno snimili soundtrack za film ‘Dune’ Davida Lyncha. Iako je soundtrack izuzetan, u Americi se slabo prodavao. U Evropi i Japanu Toto je i dalje imao jaku fan bazu.

1985, Toto su odrzali audiciju za novog pevacha i primili Johna Williamsa. Sa njim su snimili neshto mekshi album ‘Fahrenheit’, koji je izashao 1986. Hitovi sa ovog albuma bili su ‘I’ll Be Over You’, ‘Could This Be Love’ i ‘Till The End’ 1988, u istoj postavi, snimaju ‘The Sevent One’, koji se smatra za najuspeshnije izdanje benda posle ‘IV’. Veliki hitovi sa ovog albuma bili su ‘Stop Loving You’ i ‘Pamela’.

Nakon ovoga, Steve Porcaro napustio je bend u zelji da se posveti solo karijeri a Toto su reshili da opet zamene pevacha. Nakon par neuspelih zamena(medju njima je bio i povratnik Bobby Kimball), duznosti pevacha u bendu preuzeli su Steve Lukather i David Paich. 1992, snimili su album ‘Kingdom Of Desire’, najchvrshci album do tada, koji je naishao na podeljena mishljenja kod fanova i kritike. Neki ga smatraju za promashaj usled previshe hard-rockerskog pristupa, a drugi za remek-delo. Sa ovog albuma, jako su dobre naslovna numera, i neshto laksha ‘Don’t Chain My Heart’.
Neposredno pre objavljivanja ovog albuma, Jeff porcaro je preminuo, od srchanog udara. Bio je to tezak udarac za bend. Bend se zamalo raspao ali, nakon premishljanja, reshili su da uzmu zamenu, bubnjara Simon Phillipsa, i nastave. 1993. snimili su fenomenalan zivi album, ‘Absolutely Live’, na kome se nashla i obrada stvari ‘With A Little Help From My Friends’, posvecena pokojnom Jeffu.

Bend je do danas nastavio sa snimanjima i koncertima, a Bobby Kimball se 1999. vratio u bend.



Klavijaturista David Paich je 2003 reshio da malo odmori(kruzile su i priche o njegovoj promeni pola), pa je u bend uvedena zamena - Greg Phillinganes. U sklopu turneje za album ‘Falling In Between’, Toto su proshle godine svirali u Beogradu. Odslushao sam taj koncert ali, na zalost, iz tashmajdanskog parka(istog leta bio je i Whitesnake, nije se bilo kinte za sve). Ipak, mogu da potvrdim da je zivi nastup Toto neshto shto svakako vredi chuti (makar i iz daleka). I danas su perfektno usvirani i opravdavaju mishljenje da su bend sastavljen od najprofesionalnijih i, po nekim kriterijumima, najboljih svetskih muzichara.

The Who

The Who su, rame uz rame sa The Beatles i The Rolling Stones jedan od najznachajnijih, najuticajnijih i najoriginalnijih bendova u istoriji pop i rock muzike. Tachka. Ako pokushate da osporite ovu chinjenicu, mogu vam reci samo da ih niste slushali. The Who mogu da vam se svide ili ne, ali ne mozete prevideti njihov znachaj.
Na VH1 listi 100 najvecih hard rock izvodjacha, The Who su #8, na listi rock’n’roll izvodjacha su #9, a na listi 100 najboljih izvodjacha svih vremena su opet #8. Eh? Krasi ih i laskava titula najboljeg benda uzivo. Svojevremeno su ushli u Ginisovu knjigu rekorda kao najbuchniji bend…

The Who su bili prvi u mnogo toga:

- Prvi bend koji se okrenuo tinejdzerima, svojoj generaciji, i obradio teme adolescentskog antikonformizma, seksualnih frustracija, besa…(My Generation, Pictures Of Lily, I’m A Boy, The Kids Are Allright…). Svirali su sa do tad nevidjenom energijom.

- Zajedno sa The Kinks, The Who su medju prvima koji su prihvatili upotrebu distorzije kao zvuchnog efekta, i udarili temelje hard rocka.

- Chuveni su zbog divljeg scenskog nastupa, bili su prvi bend koji je na sceni lomio instrumente.

- Prvi bend koji je koristio chuvena Marshall-ova tzv. half-stack pojachala od 100W (mada se ovo pogreshno pripisuje Hendrixu i Claptonu).

- Prvi rock bend chiji su basista i bubnjar solirali, umesto da samo drze ritam u pozadini.

-Tvorci rock opere. Prva je bila kratka ‘A Quick One While He’s Away’, kasnije su usledile velichanstvene ‘Tommy’ i ‘Quadrophenia’

- Davne 1971 su eksperimentisali sa snimljenim matricama sa sintisajzera. Veoma uspeshno.

Shto se orijentacije tiche, jako ih je teshko svrstati u bilo koji zanr. Pre svega, The Who nikada nisu pratili trendove, moze se chak reci da su ih postavljali. Zatim, stalno su se trudili da se usavrshavaju i evoluiraju. Nikad nisu upadali u rutinu ,ni jedna dva njihova albuma nisu ista. U samom pochetku bili su deo tzv. Mod subkulture, svirali su pretezno rithm’n’blues sa elementima surf-roka, ali mnogo energichnije i chvrshce nego vecina njihovih savremenika. Kasnije su, inspirisani pokretom pop-arta batalili R&B shablone i pocheli da koriste pop i rock muziku kao formu umetnichkog izrazavanja(Prvi su koji su pocheli rock da shvataju ozbiljno, mnoge njihove stvari nose poruku i nisu samo laka zabava kao 90% popa i rock’n’rolla). Ubrzo su usledili i eksperimenti sa psihedelijom. Ipak, do kraja 60-ih, prestali su sa eksperimentisanjem i zadrzali se na mainstream-rocku, ali su i tad naginjali ka chvrshcem zvuku.

Ono shto je The Who uvek karakterisalo je ogromna, chesto autodestruktivna, energija sa kojom su svirali. Vremenom su njihove stvari postajale sve slozenije i slojevite sa jako puno nasnimavanja i studijskog eksperimentisanja. Zbog toga ne treba meshati ono shta su The Who radili u studiju i njihove zive nastupe. Uzivo, bili su ogoljeni, samo gitara, bas, bubnjevi i vokali. Ipak, veshti kao izvodjachi, nedostatak slojevitosti i komplikovanih aranzmana nadomeshtali su izuzetnom zivom svirkom, neponovljivim scenskim nastupom i jako dobrom komunikacijom sa publikom.

Josh jedna stvar koja ih razlikuje od vecine bendova: svaki chlan imao je izuzetno jak, shto se kaze, personality, i bio nezamenjiv(slichno Beatlesima).

Pete Townsend, gitarista, bio je glavni pokretach The Who mashinerije. Ovaj krakati nosonja je autor vecine pesama, i skoro uvek je imao dobrih ideja. Svrstavaju ga u najbolje kompozitore/tekstopisce svoje generacije. Kao gitarista, retko je solirao ali je zato bio izuzetan ritmash. Umeo je svashta da uradi sa nekoliko akorda(i josh uvek nije za staro gvozdje). Pevao je i pratece vokale, a u nekim pesmama je on bio glavni pevach. Chuven je i zbog svog skakanja i trchanja po bini, mlacenja akorda u vetrenjacha stilu i, naravno, razbijanja gitara. Shmrc…




Roger Daltrey, pevach lavovskog glasa. Opako svira i usnu harmoniku. Ipak, ne bez mana, bilo mu je strogo zabranjeno da pishe pesme(kad god je pokushao, napravio je sranje par exelans!). Poznat po macho stavu, loknastoj plavoj kosi i vitlanju mikrofonom okolo…



John Entwistle(R.I.P.) je zasluzan za potpuno nov pristup sviranju bas gitare. Prvi je uvideo njen potencijal kao solo instrumenta u rock muzici. Zbog toga je smatran jednim od najboljih i najuticajnijih basista u istoriji rock muzike.Ulogu soliste je uzimao mnogo cheshce nego Townsend, umeo je da naizgled niotkuda izbaci kratke solo improvizacije i isto tako brzo se vrati u pozadinu. Voleo je ‘masan’ zvuk, chesto sa puno distorzije.
Napisao je nekoliko pesama u The Who katalogu, i to dobrih. Takodje, radio je pratece vokale(kad slushate The Who, obratite paznju na chuvene troglasne harmonije). Zanimljivo je da je imao mnogo veci raspon glasa od Daltreya(dodushe, sa velshkim naglaskom), chesto je pomagao kad je trebalo otpevati jako duboke ili pak, jako visoke falseto deonice.
Na sceni, mirno je stajao u svom coshku(zbog toga je narochito upadao u ochi) i dobacivao cinichne opaske.



Keith Moon(R.I.P.) Ludak. Uz to, jedan od najboljih bubnjara u istoriji. Mlatio je, krshio i lomio, sve to sa izuzetnom tehnikom, jako dobrim idejama i prepoznatljivim stilom. Za razliku od vecine bubnjara, nemoguce je ne osetiti njegovo prisustvo na snimku. Imao je prelaze od kojih se chovek najezi. Svirao je na kompletu bubnjeva koji se sastojao od tada dva i po standardna kompleta, pre svega da bi mogao lako da nastavi svirku ukoliko neka od komponenti strada pre vremena. Jednom je postavio pirotehnichki eksploziv u bas-bubanj da bi na kraju svirke razneo komplet. Preterao je sa kolichinom eksploziva, pa je Townsend gotovo potpuno ogluveo na levo uho jer se nashao suvishe blizu bubnju kad je ovaj eksplodirao. Shta reci…



Preziveli chlanovi The Who josh uvek prashe, i dalje sa takvom energijom da mogu da postide vecinu mladih bendova.


Biografija

U pochetku, zvali su se The Detours, i, kao i vecina mladih Britanaca u to vreme, bili su fascinirani countryjem, bluesom i R&B-em. Kada im se prikljuchio Keith Moon, promenili su ime u The Who, i ostali su u istom sastavu narednih 14 godina, sve do njegove smrti. Ubrzo su postali najpopularniji medju bendovima koji su svirali za Mod publiku (Modsi su uglavnom bili sofisticirani omladinci srednje klase, koji su slushali prvenstveno R&B i soul, nosili skupa odela i bili direktno suprotstavljeni rokerima iz tog vremena, koji su poticali mahom iz radnichke klase).



Od pochetka ih je pratio kontroverzan publicitet – fanovi su ih obozavali, ali kritika ih je pljuvala. Svirajuci po raznoraznim londonskim klubovima razvili su svoj specifichni scenski nastup. Pit je svoju sklonost ka lomljenju gitara otkrio sluchajno – svirajuci u klubu sa jako niskom tavanicom vratom gitare je zakachio plafon i gitara je pukla. Publika je ovu nezgodu pozdravila ovacijama, pa je Pit pocheo sve chesce to da praktikuje. Zbog divljeg nastupa i antisocijalnog ponashanja grupa, iako je imala angazmane i u najpopularnijim klubovima, nije uspevala da dobije ugovor ni sa jednom velikom izdavachkom kucom. Na kraju su potpisali za nezavisnog izdavacha.



Izbacili su 2 hit singla – ‘I Can’t explain’ i ‘Anyway, Anywhere, Anyhow’ a 1965 izashao je prvi album ‘My Generation’. Na neki nachin ovo je mozda i prvi punk album ikad snimljen. OK, kao i vecina debi albuma i ovaj pati od loshe produkcije i nedovrshenosti. Ima i par neubedljivih obrada, ali i neke od najboljih stvari iz The Who kataloga su takodje ovde. Ako se pitate zbog chega sam ovom albumu prikachio punk etiketu, preslushajte naslovnu numeru. The Who su prvi bend koji je stisnuo petlju da preuzme ulogu glasa svoje generacije i saspe matorima u lice sve shto misli o njima. Daltrey je pola pesme odpevao van ritma, imitirajuci klince na speedu. Takodje, prisutna je i za The Who tipichna agresivna svirka, na momente chisto pravljenje buke. Stvar ‘My Generation’ i dan danas zvuchi sveze i nije ni malo ispala iz konteksta. U zadnje vreme se chak vrti na TV-u kao podloga jedne reklame(!!!). Pored ove himne tinejdzerskom buntu, na albumu se nashla i jedna prava pop numera – ‘The Kids Are Allright’, koja je, zvuchace paradoksalno, takodje odlichna. Krase je fenomenalna melodija, minimalistichki aranzman i, pogadjate, energichna svirka. Sa ovog albuma izdvajaju se i mrachna ‘The Good’s Gone’, zatim ‘A Legal Matter’ chiji protagonista izbegava brak sa svojom trudnom devojkom i surf-rock intstrumental ‘The Ox’ u kome se Entwistle stvarno
dokazao kao solo basista.



Ovaj album bio je veliki komercijalni uspeh u to vreme. Bend je iskoristio priliku da otkachi svog izdavacha i potpishe za ozbiljniju firmu. Usledio je singl ‘Substitute’, zatim i dva singla kojima su obradili i malo shkakljivije teme – ‘I’m a Boy’ govori o mladom travestitu, a ‘Pictures Of Lily’ je pesma o masturbaciji (tachnije, o pubertetliji koji se beznadezno zaljubljuje u poster iz porno-chasopisa).

Iako su se ploche dobro prodavale i koncerti bili izuzetno poseceni, bend je bio u dugovima do gushe, pre svega zbog loshe navike da se na sceni razbijaju instrumenti i pojachala. Bend je, tako, bio priteran da udje u studio i odradi drugi album milom ili silom, a jedan od uslova bio je i da svaki chlan potpishe bar dve pesme. U sluchaju Rogera Daltreya to se pokazalo kao katastrofa (iako se proshvercovao sa samo jednom pesmom), u sluchaju Moona kao zanimljiv mada nepotreban eksperiment, ali se Entwistle upisao sa dve odlichne pesme.

Album no.2 zove se ‘A Quick One’. Zanimljiv je zbog toga shto je naslovna numera, ‘A Quick One(While He’s Away)’ zvanichno prva rock opera. Traje desetak minuta, ima zanimljive troglasne harmonije i podelu uloga izmedju chlanova benda. Govori o mladoj devojci koja je prevarila svog dechka dok je ovaj bio na putu. Shteta shto je losha produkcija(zbog nedostatka budzeta) donekle upropastila ovu stvar. Zive verzije su, uz odgovarajuci nastup i improvizacije, ostavljale mnogo bolji utisak.

Prijatno iznenadjenje na albumu su i Entwistleove stvari. ‘Boris The Spider’ je odlichna (prepoznacete je kao chorbinu ‘Daj mi lovu’, uspeo je i ovo da usere), a ne zaostaje ni ‘Whiskey Man’. Obe pesme se karakterishu duhovitim, pomalo crnohumornim tekstovima, a u ‘Boris the Spider’ imate i ludachki distorziran bas.
Josh neke dobre pesme sa ovog albuma su balada ‘So Sad About Us’, jedna obrada, ‘Heatvawe’ i akustichna ‘Happy Jack’, pricha o mentalno zaostalom mladicu. Ostalo je tu-i-tamo.



1967. usledio je prilichno dobar ‘The Who Sell Out’, konceptualni album odradjen kao program piratske radio stanice, sa reklamama i dzinglovima izmedju pesama. Na albumu ima dosta psihedelije i studijskog eksperimentisanja.Pesme su stilski raznovrsne, ima svega i svachega i skoro svaka pesma je odradjena extra. Izdvaja se ‘I Can See For Miles’. Mada, i ostatak je odlichan.



1969. izlazi ‘Tommy’. Kultni album. Smatra se vrhuncem shto se tiche rock opera. O ovom albumu bi moglo mnogo da se pricha, ali ostaje chinjenica da je istinski klasik i da nikog ne ostavlja ravnodushnim. Govori o slepom, gluvom i nemom mladicu koji je ‘charobnjak za flipere’, a kasnije dolazi sebi i ljudi ga proglase za mesiju… Najveci hit sa ovog albuma je ‘Pinball Wizard’, ali pesma je chesto izvadjena iz konteksta. ‘Tommy’ je najbolje preslushati u celini. Postoji i film odradjen na osnovu ovog albuma, sa mnoshtvom gostujucih zvezda(Ertic Clapton, Elton John, itd…), kao i orkestrirana verzija, mada, original je original.

Posle uspeha rok-opere ‘Tommy’, bend je izdao josh jedan mali singl –‘Magic Bus’, a onda je snimljen ‘Live At Leeds’, zivi album koji je, po vecini kritichara, najbolji(mislim da sam ovo isto rekao i za ‘Live And Dangeuros’ grupe Thin Lizzy, mada ‘Live At Leeds’ ipak ima prednost). Na stranu svi studijski eksperimenti i slozene rok opere, The Who su uzivo uvek bili na svom terenu. Ovaj album zahteva malo privikavanja, meni lichno je na prvo slushanje bio prilichno naporan. Chak sam se i chudio silnim pozitivnim komentarima na netu. Medjutim, vec drugi, treci put bilo mi je jasno da se ispod masivnog zvuchnog zida krije genijalna svirka. Tri obrade koje su se ovde nashle(‘Young Man Blues’, ‘Summertime Blues’ i ‘Shaking All Over’) su izvedene mnogo, mnogo bolje od originala, takodje i njihova ‘Substitute’. ‘My Generation’ se pretvara u petnaestominutni jam session u kome se preplicu isechci iz Tommy-ja, par blues standarda i neki u trenutku nastali rifovi. Retki su bendovi koji su u stanju da se upuste u improvizaciju ovako techno i da pri tom ne smore. Album zatvara odlichna ‘Magic Bus’.



U medjuvremenu, Townsend je pocheo da radi na ambicioznom ‘Lifehouse’ projektu. Pricha o tome je suvishe obimna da bi se ovde iznosila. U to vreme je Townsend bio pod velikim uticajem svog gurua, Meshir Babe. Zatim, otkrio je sintisajzere koji su ga veoma zaintrigirali. Bio je opsednut idejom da interakciju benda i publike izdigne na vishi nivo i nadje ‘charobni akord’ koji bi i bend i publiku uzdigao u svojevrsnu muzichku nirvanu. ‘Lifehouse’ je trebalo da bude dupla SF rok opera. Ipak, Townsend je bio prinudjen da batali celu prichu iz pretezno finansijskih razloga. Vecina stvari koje su bile pripremane za Lifehouse projekat nashle su se na ‘Who’s Next’ albumu koji je izashao 1971, ali i na nekim kasnijim albumima.

‘Who’s Next’ je jedan od njihovih najpotpunijih albuma. Ono shto se na njemu prvo primeti su matrice sa sintisajzera, kojima pochinju neke od udarnih pesama. Zatim, odlichna produkcija i gomila dobrih muzichkih ideja. Da se primetiti i da je Daltreyev glas konachno sazreo i dobio na snazi. Uvodna stvar ‘Baba O’Riley’(Teenage Wasteland) je izuzetno odradjena, a istichu se i balada ‘Behind Blue Eyes’ (pre par godina su je obradili, bolje reci upropastili ‘Linkin’ Park’) i zavrshna ‘Won’t Get Fooled Again’.



Usledilo je josh nekoliko uspeshnih singlova, a 1973. izashla je ‘Quadrophenia’, dupla rok-opera. Koncipirana je kao omaz Mod subkulturi shezdesetih. Pobrala je odlichne kritike, kako od kritichara, tako i od fanova. Po njoj je snimljen i film.
1975. izlazi ‘The Who By Numbers’, mozda njihov najslabiji album. Vec se oseca nedostatak ideja, bend ovde zvuci pomalo umorno. Ipak, i na ovoj plochi moze se naci par dobrih stvari koje donekle popravljaju utisak. 1978 snimili su neshto bolji ‘Who Are You’. Iste godine umire Keith Moon, od posledica predoziranja pilulama za spavanje.
Iako je ovo bio tezak udarac za bend, nashli su zamenu i nastavili sa radom. Kroz 80-te su nastavili da nizu ne bash ubedljive albume. Townshend se posvetio i svojoj solidnoj solo karijeri.

Od prvobitne postave, danas su zivi jedini Townsend i Daltrey.

Za kraj, rezime – The Who su stvarno jedan od najboljih bendova ikad. Radili su odlichnu muziku i bili inspiracija generacijama izvodjacha(Pankeri su od njih pokupili energichnu svirku i buntovnichki stav, progresiv-rokeri su se ugledali na The Who u ozbiljnom, umetnichkom pristupu muzici.). Bili su pioniri rok opera. Chesto su bili i ispred svog vremena, koristili su sintizajzere i matrice deceniju pre elektro-pop grupa 80-ih. Takodje, i za sve one brit-pop grupe 90-ih, The Who su bili glavni uzor. Sve u svemu, suvishe znachajan bend da ih ne bi slushali, bez obzira kom zanru ste naklonjeni.

The Police

The Police

The Police su predvodnici post-pank ere koji su stilski ukombinovali rok se rege i nju vejv muzikom. Bend je dane slave uživao 80ih godina, a činili su ga Sting kao basista i glavni vokal, Endi Samers na gitari i Stjuart Koupland kao bubnjar i perkusionista.

"Policajce" je osnovao Stjuart Koupland 1977. nakon rasturanja "Curve Air" benda u kome je ovaj bubnjar svirao. Prvi članovi su pored Stjuarta bili Sting i gitarista Anri Padovani.

Maja meseca te godine Stinga i Stjuarta je regrutovao Majk Haulet (bivši član progresiv grupe "Gong") da se pridruže njemu i Endi Samersu (prethodno gitarista "Eric Burdon and the Animals" grupe) u novooformljenom bendu "Strontium 90". Tačnije, pozvan je samo Sting, ali pošto bubnjar kog je Majk imao u planu nije mogao da svira pozvan je i Stjuart. Zajedno su snimili nekoliko demo pesma (neke od njih su kasnije upotrebljene kao "Police" pesme) ali se "Gong" ponovo sastavio i Majk je odustao od ovog projekta.

Koupland i Sting su se vratili svom bendu, ali su sa sobom poveli i Endi Samersa, tako da je Police jedan period bio kvartet. Jula te iste godine, Padovani manje-talentovani je napustio bend i vodeći gitarista postaje Samers.

Tada je bend kao trio počeo sa ozbiljnim radom. Sting, koji je prethodno predavao engleski jeziki pisao je tekstove a zajedno sa ostalim članovima je komponovao muziku što je rezultiralo njihovim prvim albumom. "Outlandos d'Amour" je izašao krajem 1978. godine i pokazao se izuzetno uspešnim iako je sniman u lošim uslovima. Naime, bend nije imao ugovor sa producentskom kućom, niti su imali menadžera tako da su bili prinuđeni da sami skupe novac za snimanje i da ga sami produciraju. Na ovom albumu su se rodili neki od prvih hitova benda, ujedno neke i od najboljih pesama koje je bend snimio poput kultne "Roxanne", "Can't Stand Losing You", "Next To You" i "So Lonely". Pesme "Roxanne" koja priča o prostituciji (Roksen je ime jednod od likova iz pozorišne predstave "Sirano de Beržerak", odakle je Sting preuzeo, a ideju za sam tekst je nakon posete dela Pariza u kome se nalaze bordeli tzv. distrikt crvenih svetiljki) i "Can't Stand Losing You" na čijem je omotu prikazan Stjuart Koupland sa omčom oko vrata koji stoji na kocki leda čekajući da se otopi, bile su zabranjene da se emituju na Bi-Bi-Siju... Bend je, zahvaljući baš ovim pesmama, postao izuzetno popularan.

Za nešto manje od godinu dana (oktobra 1979.) izašao je njihov drugi album "Reggatta de Blanc". Kritički gledano, za nijansu slabiji album od prethodnika ali veliki komercijalni hit. Na njemu su se našle hit numere "Message in a Bottle" (prva njihova pesma koja je bila na prvoj poziciji na britanskim top listama) i "Walking on the Moon". Naslovna pesma je instrumental nagrađen prvom Gremi nagradom koju je bend dobio. Uspeh ovog albuma je utoliko veći ako se pogleda da su mu konkurenti te 1979. godine bili "The Wall" (Pink Floyd), "Highway to Hell" (AC/DC), "Hydra" (Toto), "Off the Wall" (Michael Jackson), "Quadrophenia" (The Who), "Tusk" (Fleetwood Mac), "Unknown Pleasures" (Joy Division), "Van Halen II" (Van Halen)... Album je propratila i prva svetska turneja, a "Police" su tada postali jedan od prvih rok bendova koji je svirao u Meksiko Sitiju, Bombaju i u Egiptu.

Odmah po povratku sa turneje, pod pritiskom producenteske kuće, bend snima album "Zenyattà Mondatta", koji se u radnjama našao oktobra 1980. Glavni hitovi sa njega su ""Don't Stand So Close to Me" (sa video spotom u kojoj Sting ima ulogu profesora u školi koji pokušava da odbije učenicu zaljubljenu u njega) "De Do Do Do, De Da Da Da" i "Voices Inside My Head". "Don't Stand So Close to Me" je bendu donela drugu Gremi nagradu.

Tih godina Sting je počeo sve više d se izdvaja kao zvezda, ne samo kao muzička, već i kao glumačka. Okusio je svoju sreću na velikom platnu u filmovima poput "Dina" i rok opere "Kvadrofenija", koju je snimio bend "The Who". 1981. godine kada se rađala treš metal scena, izašao je "Ghost in the Machine" sa hitovima "Every Little Thing She Does Is Magic", "Invisible Sun" i "Spirits in the Material World". Izdanje je muzički bilo malo kompleksnije od prethodnih, npr. uveden je saksofon. Između izlaska ovog i sledećeg albuma Endi Samers se preselio u Irsku gde je snimio album sa Robert Fripom, a Sting je nastavio glumačku karijeru. Kako je Stingu slava raspla, tako se odnos između njega i Stjuarta Koupalnda pogoršavao, što je ubrzo dovelo i do rasturanja benda.

Svoj poslednji album bend je izdao 1983. pod imenom "Synchronicity". To je bio njihov najpopularniji album i na njemu se nalazila pesma "Every Breath You Take" koja je postala hit broj jedan u Americi. I sam album je bio neko vreme broj jedan na listama i nominovan je za Gremi nagradu, ali je svu slavu pokupio čuveni "Thriller" Majkl Džeksona. Iako u toj kategoriji za najbolju pesmu nisu trijumfovali, pobedu su odneli u tri kategorije, među kojima je i najbolja rok pesma ("Every Breath You Take" je pobedila Džeksonov hit "Billie Jean").

Zvanične vesti da bend više ne postoji nikad nije bilo. Ali to se moglo zaključiti kada je svako od člnova krenuo svojim putem da gradi solo karijere. Dakako, najuspešniji je bio Stin koji je svoju blistavu solo karijeru počeo 1985. sa albumom "The Dream of the Blue Turtles".

Trio je ponovo zasvirao 1992. na Stingovom venčanju, ali samo dve pesme i posle proslave nije bilo govora o ponovnom okupljanju.

2006. Stjuart je snimio dokumentarni film o bendu i izdao autobiografiju.

11. januara 2007. bend je nastupom na dodeli Gremi nagrada započeo povratničku turneju u okviru koje su gostovali i u Beogradu. 7. avgusta 2008. velika svetska turneja je završena u Njujorku gde se bend oprostio od publike..navodno zauvek, ali videćemo...

Diskografija:

Outlandos d'Amour (1978)
Reggatta de Blanc (1979)
Zenyattà Mondatta 1980)
Ghost in the Machine (1981)
Synchronicity (1983)

The Doors

"The Doors" su američka rokenrol grupa koju su 1965. u Los Anđelesu osnovali dva studenta "UCLA" filmske škole koja su se slučajno srela na plaži - Džim Morison (pevač) i Rej Manzarek (klavijaturista), kojima su se pridružuli bubnjar Džon Densmor i gitarista Robi Kriger.

Bend je ime dobio po jednom citatu iz knjige Alduksa Hakslija - "The Doors of Perception" (Vrata percepcije).

Bend se razlikovao od svih tadašnjih bendova po svojim neočekivanim scenskim nastupima, jedinstvenim i dubokoumnim tekstovima i po tome što je njihova muzika bila jedinstvena - otvarala je i još uvek otvara vrata ljudskih srca i duša.

Tekstove pesama su pisali Džim Morison i Robi Kriger, npr. Kriger je napisao tekst pesme "Light my fire" koja je postala prvi i jedan od najvećih hitova ove grupe.

Evo jedne interesantne anegdote vezane za nastanak pesme "Hello I love you" - Džim je na plaži video devojku koja mu se dopala i jednostvano je smislio pesmu.

A sada kontraverzna ili "crna strana" istorije ovog benda (zavisno od toga kako ko na to gleda) - Najproblematičniji u bendu je bio čuveni Džim Morison koji je živeo kako kažu na "ivici". Često je psovao publiku sa bine, drogirao se, pravio incidente, redovno se napijao što ga je i 3. jula 1971. u Parizu koštalo života. Kralj guštera je umro - uzrok smrti nepoznat. Postoje mnoge "teorije" da je Morison lažirao svoju smrt, kako bi pobegao od javnog života.



Diskografija:

Bend je tokom svojih 6 godina postojanja snimio 6 albuma:

1967 - The Doors
1967 - Strange Days
1968 - Waiting for the sun
1969 - The Soft Paradise
1970 - Morrison Hotel
1971 - L.A. Woman


Nasleđe:

Preostali članovi grupe su nastavili sa radom, izdavali razne "greatest hits" albume, pesma "The End" se našla u završnoj sceni filma "Apokalipsa Danas" (film je režirao Frensis Ford Kopola koji je zajedno sa Morisonom pohađao filmsku školu), a 1991. godine je Oliver Stoun režirao film o bendu i nazvao ga "The Doors"

"Doors"-e ćemo uvek pamtiti po hitovima poput: "Break on through", "Light my fire", "The End", "Riders on the storm", "Waiting for the sun", "Hello I love you", "L.A.Woman"...


"If the doors of perception were cleansed, every thing would appear to man as it is: infinite." - William Blake

The Cure

Davne 1976. godine u britanskom gradiću Krovli osnovan je bend "The Cure", na čijem čelu se nalazi kontraverzni i čupavi Robert Smit kao gitarista, klavijaturista i pevač. Ovaj bend je uvek teško smestiti u okvire muzičkih pravaca ali bi ih otprilike definisao kao alternativni/post-pank rok (na vikipediji su dodali i gotik). Ujedno ih smatram i jednim od najmračnijih bendova zbog svojih tekstova i jezivih spotova.

Bendu je od samog formiranja trebalo tri godine da izdaju svoj debitantski album "Three Imaginary Boys" na kome se nalazi jedan od najvećih hitova ovog benda - "10.15 Saturday Night" (1980. album je reizdat sa pod imenom "Boys Don't Cry" na kome su ubacili i istoimeni hit).

Usledila je mračna feza benda u kojoj su izašli albumi "Seventeen Seconds", "Faith" i jedan od najpoznatijih njihovih albuma - "Pornography" koji je uprkos predviđanjima da ima nekomercijalni zvuk i da će biti promašaj debitovao na osmom mesto britanske top liste. Iz ove faze najpoznatija je psihodelična pesma "A Forest".

Nakon ovog albuma usledio je "ispod-standardni" The Top. Ali zato je posle ovog velikog neuspeha usledio veliki hit album "The Head on the Door" (izdat 1985. godine) koji nam je doneo prelepe pesme - "In Between Days" i "Close to me" čija se komična radnja spota odigrava u jednom skučenom ormanu, čiji su stanovnici članovi benda, koji se kotrlja niz brdo i pada sa litice.

Ovaj album je bio samo početak eksplozije svetske muzičke scene koju nam je priredila ova fenomenalna grupa. Dakle, 1986. je izašao još jedan odličan album pod imenom "Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me" sa pesmom "Just Like Heaven". Na njega se 1989. nadovezalo remek delo i po mnogima najbolji album ove grupe - "Disintegration" sa kojeg su se izdvojile hit pesme "Pictures of You", "Lovesong", "Lullaby", "Fascination Street" i drugi.

Usledio je nešto komercijalniji album "Wish" (1992.) sa hitovima "Friday, I'm In Love", "A Letter to Elise" i "To Wish Impossible Things"

Albumi "Wild Mood Swings" (1996), "Bloodflowers" (2000) i "The Cure" (2004).
Grupa je najavila svoj 13. studijski album za 13. oktobar 2008. godine, sa koga su singlovi izlazili svakog 13-og u mesecu (počevši od maja meseca).

Diskografija:
1979 – Three Imaginary Boys

1980 – Seventeen Seconds

1981 – Faith

1982 – Pornography

1984 – The Top

1985 – The Head on the Door

1987 – Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me

1989 – Disintegration

1992 – Wish

1996 – Wild Mood Swings

2000 – Bloodflowers

2004 – The Cure