The Who

The Who su, rame uz rame sa The Beatles i The Rolling Stones jedan od najznachajnijih, najuticajnijih i najoriginalnijih bendova u istoriji pop i rock muzike. Tachka. Ako pokushate da osporite ovu chinjenicu, mogu vam reci samo da ih niste slushali. The Who mogu da vam se svide ili ne, ali ne mozete prevideti njihov znachaj.
Na VH1 listi 100 najvecih hard rock izvodjacha, The Who su #8, na listi rock’n’roll izvodjacha su #9, a na listi 100 najboljih izvodjacha svih vremena su opet #8. Eh? Krasi ih i laskava titula najboljeg benda uzivo. Svojevremeno su ushli u Ginisovu knjigu rekorda kao najbuchniji bend…

The Who su bili prvi u mnogo toga:

- Prvi bend koji se okrenuo tinejdzerima, svojoj generaciji, i obradio teme adolescentskog antikonformizma, seksualnih frustracija, besa…(My Generation, Pictures Of Lily, I’m A Boy, The Kids Are Allright…). Svirali su sa do tad nevidjenom energijom.

- Zajedno sa The Kinks, The Who su medju prvima koji su prihvatili upotrebu distorzije kao zvuchnog efekta, i udarili temelje hard rocka.

- Chuveni su zbog divljeg scenskog nastupa, bili su prvi bend koji je na sceni lomio instrumente.

- Prvi bend koji je koristio chuvena Marshall-ova tzv. half-stack pojachala od 100W (mada se ovo pogreshno pripisuje Hendrixu i Claptonu).

- Prvi rock bend chiji su basista i bubnjar solirali, umesto da samo drze ritam u pozadini.

-Tvorci rock opere. Prva je bila kratka ‘A Quick One While He’s Away’, kasnije su usledile velichanstvene ‘Tommy’ i ‘Quadrophenia’

- Davne 1971 su eksperimentisali sa snimljenim matricama sa sintisajzera. Veoma uspeshno.

Shto se orijentacije tiche, jako ih je teshko svrstati u bilo koji zanr. Pre svega, The Who nikada nisu pratili trendove, moze se chak reci da su ih postavljali. Zatim, stalno su se trudili da se usavrshavaju i evoluiraju. Nikad nisu upadali u rutinu ,ni jedna dva njihova albuma nisu ista. U samom pochetku bili su deo tzv. Mod subkulture, svirali su pretezno rithm’n’blues sa elementima surf-roka, ali mnogo energichnije i chvrshce nego vecina njihovih savremenika. Kasnije su, inspirisani pokretom pop-arta batalili R&B shablone i pocheli da koriste pop i rock muziku kao formu umetnichkog izrazavanja(Prvi su koji su pocheli rock da shvataju ozbiljno, mnoge njihove stvari nose poruku i nisu samo laka zabava kao 90% popa i rock’n’rolla). Ubrzo su usledili i eksperimenti sa psihedelijom. Ipak, do kraja 60-ih, prestali su sa eksperimentisanjem i zadrzali se na mainstream-rocku, ali su i tad naginjali ka chvrshcem zvuku.

Ono shto je The Who uvek karakterisalo je ogromna, chesto autodestruktivna, energija sa kojom su svirali. Vremenom su njihove stvari postajale sve slozenije i slojevite sa jako puno nasnimavanja i studijskog eksperimentisanja. Zbog toga ne treba meshati ono shta su The Who radili u studiju i njihove zive nastupe. Uzivo, bili su ogoljeni, samo gitara, bas, bubnjevi i vokali. Ipak, veshti kao izvodjachi, nedostatak slojevitosti i komplikovanih aranzmana nadomeshtali su izuzetnom zivom svirkom, neponovljivim scenskim nastupom i jako dobrom komunikacijom sa publikom.

Josh jedna stvar koja ih razlikuje od vecine bendova: svaki chlan imao je izuzetno jak, shto se kaze, personality, i bio nezamenjiv(slichno Beatlesima).

Pete Townsend, gitarista, bio je glavni pokretach The Who mashinerije. Ovaj krakati nosonja je autor vecine pesama, i skoro uvek je imao dobrih ideja. Svrstavaju ga u najbolje kompozitore/tekstopisce svoje generacije. Kao gitarista, retko je solirao ali je zato bio izuzetan ritmash. Umeo je svashta da uradi sa nekoliko akorda(i josh uvek nije za staro gvozdje). Pevao je i pratece vokale, a u nekim pesmama je on bio glavni pevach. Chuven je i zbog svog skakanja i trchanja po bini, mlacenja akorda u vetrenjacha stilu i, naravno, razbijanja gitara. Shmrc…




Roger Daltrey, pevach lavovskog glasa. Opako svira i usnu harmoniku. Ipak, ne bez mana, bilo mu je strogo zabranjeno da pishe pesme(kad god je pokushao, napravio je sranje par exelans!). Poznat po macho stavu, loknastoj plavoj kosi i vitlanju mikrofonom okolo…



John Entwistle(R.I.P.) je zasluzan za potpuno nov pristup sviranju bas gitare. Prvi je uvideo njen potencijal kao solo instrumenta u rock muzici. Zbog toga je smatran jednim od najboljih i najuticajnijih basista u istoriji rock muzike.Ulogu soliste je uzimao mnogo cheshce nego Townsend, umeo je da naizgled niotkuda izbaci kratke solo improvizacije i isto tako brzo se vrati u pozadinu. Voleo je ‘masan’ zvuk, chesto sa puno distorzije.
Napisao je nekoliko pesama u The Who katalogu, i to dobrih. Takodje, radio je pratece vokale(kad slushate The Who, obratite paznju na chuvene troglasne harmonije). Zanimljivo je da je imao mnogo veci raspon glasa od Daltreya(dodushe, sa velshkim naglaskom), chesto je pomagao kad je trebalo otpevati jako duboke ili pak, jako visoke falseto deonice.
Na sceni, mirno je stajao u svom coshku(zbog toga je narochito upadao u ochi) i dobacivao cinichne opaske.



Keith Moon(R.I.P.) Ludak. Uz to, jedan od najboljih bubnjara u istoriji. Mlatio je, krshio i lomio, sve to sa izuzetnom tehnikom, jako dobrim idejama i prepoznatljivim stilom. Za razliku od vecine bubnjara, nemoguce je ne osetiti njegovo prisustvo na snimku. Imao je prelaze od kojih se chovek najezi. Svirao je na kompletu bubnjeva koji se sastojao od tada dva i po standardna kompleta, pre svega da bi mogao lako da nastavi svirku ukoliko neka od komponenti strada pre vremena. Jednom je postavio pirotehnichki eksploziv u bas-bubanj da bi na kraju svirke razneo komplet. Preterao je sa kolichinom eksploziva, pa je Townsend gotovo potpuno ogluveo na levo uho jer se nashao suvishe blizu bubnju kad je ovaj eksplodirao. Shta reci…



Preziveli chlanovi The Who josh uvek prashe, i dalje sa takvom energijom da mogu da postide vecinu mladih bendova.


Biografija

U pochetku, zvali su se The Detours, i, kao i vecina mladih Britanaca u to vreme, bili su fascinirani countryjem, bluesom i R&B-em. Kada im se prikljuchio Keith Moon, promenili su ime u The Who, i ostali su u istom sastavu narednih 14 godina, sve do njegove smrti. Ubrzo su postali najpopularniji medju bendovima koji su svirali za Mod publiku (Modsi su uglavnom bili sofisticirani omladinci srednje klase, koji su slushali prvenstveno R&B i soul, nosili skupa odela i bili direktno suprotstavljeni rokerima iz tog vremena, koji su poticali mahom iz radnichke klase).



Od pochetka ih je pratio kontroverzan publicitet – fanovi su ih obozavali, ali kritika ih je pljuvala. Svirajuci po raznoraznim londonskim klubovima razvili su svoj specifichni scenski nastup. Pit je svoju sklonost ka lomljenju gitara otkrio sluchajno – svirajuci u klubu sa jako niskom tavanicom vratom gitare je zakachio plafon i gitara je pukla. Publika je ovu nezgodu pozdravila ovacijama, pa je Pit pocheo sve chesce to da praktikuje. Zbog divljeg nastupa i antisocijalnog ponashanja grupa, iako je imala angazmane i u najpopularnijim klubovima, nije uspevala da dobije ugovor ni sa jednom velikom izdavachkom kucom. Na kraju su potpisali za nezavisnog izdavacha.



Izbacili su 2 hit singla – ‘I Can’t explain’ i ‘Anyway, Anywhere, Anyhow’ a 1965 izashao je prvi album ‘My Generation’. Na neki nachin ovo je mozda i prvi punk album ikad snimljen. OK, kao i vecina debi albuma i ovaj pati od loshe produkcije i nedovrshenosti. Ima i par neubedljivih obrada, ali i neke od najboljih stvari iz The Who kataloga su takodje ovde. Ako se pitate zbog chega sam ovom albumu prikachio punk etiketu, preslushajte naslovnu numeru. The Who su prvi bend koji je stisnuo petlju da preuzme ulogu glasa svoje generacije i saspe matorima u lice sve shto misli o njima. Daltrey je pola pesme odpevao van ritma, imitirajuci klince na speedu. Takodje, prisutna je i za The Who tipichna agresivna svirka, na momente chisto pravljenje buke. Stvar ‘My Generation’ i dan danas zvuchi sveze i nije ni malo ispala iz konteksta. U zadnje vreme se chak vrti na TV-u kao podloga jedne reklame(!!!). Pored ove himne tinejdzerskom buntu, na albumu se nashla i jedna prava pop numera – ‘The Kids Are Allright’, koja je, zvuchace paradoksalno, takodje odlichna. Krase je fenomenalna melodija, minimalistichki aranzman i, pogadjate, energichna svirka. Sa ovog albuma izdvajaju se i mrachna ‘The Good’s Gone’, zatim ‘A Legal Matter’ chiji protagonista izbegava brak sa svojom trudnom devojkom i surf-rock intstrumental ‘The Ox’ u kome se Entwistle stvarno
dokazao kao solo basista.



Ovaj album bio je veliki komercijalni uspeh u to vreme. Bend je iskoristio priliku da otkachi svog izdavacha i potpishe za ozbiljniju firmu. Usledio je singl ‘Substitute’, zatim i dva singla kojima su obradili i malo shkakljivije teme – ‘I’m a Boy’ govori o mladom travestitu, a ‘Pictures Of Lily’ je pesma o masturbaciji (tachnije, o pubertetliji koji se beznadezno zaljubljuje u poster iz porno-chasopisa).

Iako su se ploche dobro prodavale i koncerti bili izuzetno poseceni, bend je bio u dugovima do gushe, pre svega zbog loshe navike da se na sceni razbijaju instrumenti i pojachala. Bend je, tako, bio priteran da udje u studio i odradi drugi album milom ili silom, a jedan od uslova bio je i da svaki chlan potpishe bar dve pesme. U sluchaju Rogera Daltreya to se pokazalo kao katastrofa (iako se proshvercovao sa samo jednom pesmom), u sluchaju Moona kao zanimljiv mada nepotreban eksperiment, ali se Entwistle upisao sa dve odlichne pesme.

Album no.2 zove se ‘A Quick One’. Zanimljiv je zbog toga shto je naslovna numera, ‘A Quick One(While He’s Away)’ zvanichno prva rock opera. Traje desetak minuta, ima zanimljive troglasne harmonije i podelu uloga izmedju chlanova benda. Govori o mladoj devojci koja je prevarila svog dechka dok je ovaj bio na putu. Shteta shto je losha produkcija(zbog nedostatka budzeta) donekle upropastila ovu stvar. Zive verzije su, uz odgovarajuci nastup i improvizacije, ostavljale mnogo bolji utisak.

Prijatno iznenadjenje na albumu su i Entwistleove stvari. ‘Boris The Spider’ je odlichna (prepoznacete je kao chorbinu ‘Daj mi lovu’, uspeo je i ovo da usere), a ne zaostaje ni ‘Whiskey Man’. Obe pesme se karakterishu duhovitim, pomalo crnohumornim tekstovima, a u ‘Boris the Spider’ imate i ludachki distorziran bas.
Josh neke dobre pesme sa ovog albuma su balada ‘So Sad About Us’, jedna obrada, ‘Heatvawe’ i akustichna ‘Happy Jack’, pricha o mentalno zaostalom mladicu. Ostalo je tu-i-tamo.



1967. usledio je prilichno dobar ‘The Who Sell Out’, konceptualni album odradjen kao program piratske radio stanice, sa reklamama i dzinglovima izmedju pesama. Na albumu ima dosta psihedelije i studijskog eksperimentisanja.Pesme su stilski raznovrsne, ima svega i svachega i skoro svaka pesma je odradjena extra. Izdvaja se ‘I Can See For Miles’. Mada, i ostatak je odlichan.



1969. izlazi ‘Tommy’. Kultni album. Smatra se vrhuncem shto se tiche rock opera. O ovom albumu bi moglo mnogo da se pricha, ali ostaje chinjenica da je istinski klasik i da nikog ne ostavlja ravnodushnim. Govori o slepom, gluvom i nemom mladicu koji je ‘charobnjak za flipere’, a kasnije dolazi sebi i ljudi ga proglase za mesiju… Najveci hit sa ovog albuma je ‘Pinball Wizard’, ali pesma je chesto izvadjena iz konteksta. ‘Tommy’ je najbolje preslushati u celini. Postoji i film odradjen na osnovu ovog albuma, sa mnoshtvom gostujucih zvezda(Ertic Clapton, Elton John, itd…), kao i orkestrirana verzija, mada, original je original.

Posle uspeha rok-opere ‘Tommy’, bend je izdao josh jedan mali singl –‘Magic Bus’, a onda je snimljen ‘Live At Leeds’, zivi album koji je, po vecini kritichara, najbolji(mislim da sam ovo isto rekao i za ‘Live And Dangeuros’ grupe Thin Lizzy, mada ‘Live At Leeds’ ipak ima prednost). Na stranu svi studijski eksperimenti i slozene rok opere, The Who su uzivo uvek bili na svom terenu. Ovaj album zahteva malo privikavanja, meni lichno je na prvo slushanje bio prilichno naporan. Chak sam se i chudio silnim pozitivnim komentarima na netu. Medjutim, vec drugi, treci put bilo mi je jasno da se ispod masivnog zvuchnog zida krije genijalna svirka. Tri obrade koje su se ovde nashle(‘Young Man Blues’, ‘Summertime Blues’ i ‘Shaking All Over’) su izvedene mnogo, mnogo bolje od originala, takodje i njihova ‘Substitute’. ‘My Generation’ se pretvara u petnaestominutni jam session u kome se preplicu isechci iz Tommy-ja, par blues standarda i neki u trenutku nastali rifovi. Retki su bendovi koji su u stanju da se upuste u improvizaciju ovako techno i da pri tom ne smore. Album zatvara odlichna ‘Magic Bus’.



U medjuvremenu, Townsend je pocheo da radi na ambicioznom ‘Lifehouse’ projektu. Pricha o tome je suvishe obimna da bi se ovde iznosila. U to vreme je Townsend bio pod velikim uticajem svog gurua, Meshir Babe. Zatim, otkrio je sintisajzere koji su ga veoma zaintrigirali. Bio je opsednut idejom da interakciju benda i publike izdigne na vishi nivo i nadje ‘charobni akord’ koji bi i bend i publiku uzdigao u svojevrsnu muzichku nirvanu. ‘Lifehouse’ je trebalo da bude dupla SF rok opera. Ipak, Townsend je bio prinudjen da batali celu prichu iz pretezno finansijskih razloga. Vecina stvari koje su bile pripremane za Lifehouse projekat nashle su se na ‘Who’s Next’ albumu koji je izashao 1971, ali i na nekim kasnijim albumima.

‘Who’s Next’ je jedan od njihovih najpotpunijih albuma. Ono shto se na njemu prvo primeti su matrice sa sintisajzera, kojima pochinju neke od udarnih pesama. Zatim, odlichna produkcija i gomila dobrih muzichkih ideja. Da se primetiti i da je Daltreyev glas konachno sazreo i dobio na snazi. Uvodna stvar ‘Baba O’Riley’(Teenage Wasteland) je izuzetno odradjena, a istichu se i balada ‘Behind Blue Eyes’ (pre par godina su je obradili, bolje reci upropastili ‘Linkin’ Park’) i zavrshna ‘Won’t Get Fooled Again’.



Usledilo je josh nekoliko uspeshnih singlova, a 1973. izashla je ‘Quadrophenia’, dupla rok-opera. Koncipirana je kao omaz Mod subkulturi shezdesetih. Pobrala je odlichne kritike, kako od kritichara, tako i od fanova. Po njoj je snimljen i film.
1975. izlazi ‘The Who By Numbers’, mozda njihov najslabiji album. Vec se oseca nedostatak ideja, bend ovde zvuci pomalo umorno. Ipak, i na ovoj plochi moze se naci par dobrih stvari koje donekle popravljaju utisak. 1978 snimili su neshto bolji ‘Who Are You’. Iste godine umire Keith Moon, od posledica predoziranja pilulama za spavanje.
Iako je ovo bio tezak udarac za bend, nashli su zamenu i nastavili sa radom. Kroz 80-te su nastavili da nizu ne bash ubedljive albume. Townshend se posvetio i svojoj solidnoj solo karijeri.

Od prvobitne postave, danas su zivi jedini Townsend i Daltrey.

Za kraj, rezime – The Who su stvarno jedan od najboljih bendova ikad. Radili su odlichnu muziku i bili inspiracija generacijama izvodjacha(Pankeri su od njih pokupili energichnu svirku i buntovnichki stav, progresiv-rokeri su se ugledali na The Who u ozbiljnom, umetnichkom pristupu muzici.). Bili su pioniri rok opera. Chesto su bili i ispred svog vremena, koristili su sintizajzere i matrice deceniju pre elektro-pop grupa 80-ih. Takodje, i za sve one brit-pop grupe 90-ih, The Who su bili glavni uzor. Sve u svemu, suvishe znachajan bend da ih ne bi slushali, bez obzira kom zanru ste naklonjeni.