Rush

Svim fanovima progressive metala, narochito benda Dream Theater, Rush su sigurno poznato ime. Ovaj kanadski bend pretezno prog-rock orijentacije bio je od velikog uticaja na generacije heavy metalaca(Iron Maiden, Metallica), progressive metalce (Queensryche, Fates Warning, Dream Theater, Symphony X…) pa i neke alternativne bendove(Pearl Jam, Porcupine Tree, Primus, Tool). Ako ste ljubitelji bilo chega navedenog, ili ste, poput mene, neko ko voli da kopa po 70-im, Rush ce vam se dopasti. Veoma.

Stilski, Rush su se vremenom menjali(moglo bi se reci i – sazrevali). Pocheli su kao prilichno derivativan(ali dobar!) hard-rock bend. Zatim su prigrlili progressive rock uticaje, ali pri tom ochuvali hard-rock zvuk i oshtrinu(ako mene pitate, to je za njih bila dobitna kombinacija). Prelaskom u 80-te, pokupili su i neke new wave fore, pre svega (tada moderne) sintisajzere i digitalizovanu prodikciju i sve to utkali u svoj, do tada vec veoma izgradjen, stil. U isto vreme, zrtvovali su malo od svoje stare pretencioznosti(slichno i drugim progressive rockerima na prelasku u 80te, mislim na Yes i Genesis pre svega) i pocheli da prave mnogo pitkije i slushljivije stvari.

Pesme su im uglavnom bile prozete uticajima nauchne i epske fantastike, ponekad i sa filozofskim sadrzajem(najcheshce libertarijanskim). Od 80ih, moze se primetiti i zainteresovanost za humanitarne i ekoloshke probleme.

Rush su zanimljivi i zbog toga shto su tokom svoje karijere imali izuzetno stabilnu postavu. Promenu u sastavu imali su samo posle prvog albuma, a od tada su se drzali zajedno.

Rush chine 3 choveka (bendovi sa jako malim brojem chlanova oduvek su jako dobro funkcionisali, shto manje ljudi, manje je i problema), i oni su:

Geddy Lee – frontmen, pevach(jaiks!) i basista. Kasnije i klavijaturista, povremeno. Ima specifichne vokale,nekima iritirajuce(zamislite Roberta Planta koji peva glasom Paje Patka) ali vazi za virtuoznog basistu, mozda i jednog od najboljih zivih basista danas.

Alex Lifeson – Nash chovek, Srbenda(pravo ime Aleksandar Zivojinovic). Chujete, vi lokalpatriote? Mozda svetski najpoznatiji gitarista srpskog porekla (Ne pominjite mi Bregovica, nisam pomen’o Bregovica, necu da pominjem Bregovica…). Takodje vazi za virtuoza na svom instrumentu.

Neil Peart – Bubnjar i tekstopisac. Posle prvog albuma zamenio je Johna Rutseya i povukao bend u prog-rock vode. U pochteku je najvishe uticaja kupio od likova poput Keitha Moona i Johna Bonhama(Led Zeppelin), ali je kasnije bivao sve ozbiljniji i ozbiljniji, kupeci mnogo jazz uticaja.

Vazi za izuzetnog tehnichara, lako se snalazi sa nepravilnim taktovima, postigao je veliki stepen nezavisnosti udova, odlichan je improvizator a upushta se chak i u sviranje melodija(!!!). Njegov uticaj na sve kasnije rock i metal bubnjare je NEMERLJIV! (Mike Portnoy je jedan od njegovih najuspeshnijih sledbenika). Ako ste bubnjar, eto razlog vishe da slushate Rush.

Biografija

Skupili su se josh 1968 dok su bili srednjoshkolci. I tada su bili trio, sa Johnom Rutseyem za bubnjevima. Do 1971 istrpeli su josh nekoliko promena, da bi se opet ustalili kao trio koji su chinili, naravno, Lee, Lifeson i Rutsey. Tada su krenuli sa ozbiljnim radom i ‘nabijanjem kilometraze’ po lokalnim barovima i igrankama u Torontu. Prvi album izashao je 1974 i zvao se(tipichno) ‘Rush’. Muzika na ovom albumu je najstereotipniji moguci hard rock(najvishe se osecaju uticaji Led Zeppelin, Cream i The Who) sa do-zla-boga naivnim tekstovima ali svirka je odlichna i energichna a ima i zaraznih melodija. Najbolja stvar je zavrshna ‘Working Man’ sa moooonstruoznim riffom, mada su i ‘What You’re Doing’ i ‘Take A Friend’ dobre… U stvari ceo album moze da prodje shto se mene tiche. Svestan sam da je totalno neoriginalan i derivativan, ali ima neshto na tom albumu shto ga chini jednim od meni omiljenih… Svrstavam ga u ‘guilty pleasure’ kategoriju.

Poshto zbog zdravstvenih problema Rutsey nije mogao da se cima na turneju, na kraju je sam odustao. Zamena je doshla u liku Neila Pearta i tako je sklopljena ‘klasichna’ Rush postava, koja je aktivna i dan danas, na radost svih fanova. Rush su sa Neilom dobili mnogo! Pre svega, dobili su izuzetnog bubnjara koji je vec tad bio tehnichki dobro potkovan. Kao drugo, dobili su inteligentnog i nachitanog tekstopisca.

Ubrzo je izashao album no.2, ‘Fly By Night’. I dalje imamo zvuk slichan onom na debi albumu, ali aranzmani su slozeniji a i tekstovi mnogo napredniji(mada im pachanje u Tolkinovshtinu bash i nije trebalo). Stvari koje stvarno valjaju su ‘Anthem’,’Making Memories’ i naslovna numera. OK je i epska ‘By-Tor And The Snow Dog’, mada je tekst nastao iz chiste zaj*bancije.Izvlachi je uvrnuta bas solaza. Akustichna ‘Rivendell’ je malo preduga i prilichno smorna.

1975. izlazi i ‘Caress Of Steel’. Korak dalje ka progressive-rocku i hrabar potez za bend koji je tek na pochetku karijere. Na albumu se nalazi svega 5 stvari, tri ‘konvencionalne’, i dve ‘epske’ stvari, jedna od 12, a druga od preko 20 minuta! Od obichnih stvari, sve tri su extra. ‘Bastille Day’ je rokachina kakve se ni Maideni ne bi postideli, ‘I Think I’m Going Bald’ je takodje dobra mada uzasno podcenjena stvar. ‘Lakeside Park’ je nostalgichna balada. Zatim sledi 12-tominutna tolkinovska ‘The Necromancer’ koja je, za divno chudo, ispala OK i 20-tominutna ‘Fountain Of Lamenth’ koja nije losha ali je malo naporna. Album je u svoje vreme bio komercijalni podbachaj, mada se danas smatra klasikom.

Uprkos zahtevima izdavacha da odrade neshto komercijalnije, Rush su reshili da sledeci album, 2112, zapochnu istoimenom 20-tominutnom SF sagom(inspirisanom delima Ayn Rand). Album je dostigao platinasti tiraz! Vecina fanova i kritichara ovaj album smatra vrhuncem karijere benda (bar onog dela karijere pre ubacivanja sintisajzera u prichu).
Pesme sa B strane nemaju mnogo veze sa naslovnom numerom. Jako je dobra ‘A Passage to Bangkok’, oda jednoj biljchici kojoj su chlanovi benda ochigledno bili naklonjeni. (Da, bavili su se hortikulturom u slobodno vreme). Nije losha ni balada ‘Tears’.

Ubrzo je izashao i zivi album ‘All the World’s A Stage’ koji, je, recimo, suma najboljih momenata iz dotadashnje karijere.
1977 izlazi ‘A Farewell To Kings’, neshto slabiji album koji se ipak dobro prodavao. Ima na njemu jedna izuzetna stvar – ‘Xanadu’, inspirisana poemom Samuela Taylora Coleridgea. Maidenima je upravo ova stvar dala ideju da odrade ‘Rime Of The Antient Mariner’ istog pesnika. 1978 usledio je ‘Hemispheres’. Na oba albuma se primecuje znatno usloznjavanje aranzmana, chesto sa neparnim taktovima. Zatim, korishcene su klavijature, akustichne gitare i drugi instrumenti tako da se stvori bogat i slojevit zvuk, chesto ambijentalan.

1980. izlazi ‘Permanent Waves’, na kome bend pochinje da koketira sa new wave zvukom, sintisajzerima i reggae-elementima. ‘The Spirit Of Radio’ je hit singl sa ovog albuma. U pesmi se proziva muzichka industrija koja samo gleda kako da zaradi.

Bend nastavlja da se krece u ovom pravcu, i 1981. izlazi ‘Moving Pictures’, njihov komercijalno najuspeshniji album. Kao shto sam vec pomenuo, odbacili su deo svoje pretencioznosti, a umesto toga odradili su gomilu pitkih i lako prijemchivih pesama sa zaraznim melodijama i pametnim tekstovima. Ako pochinjete da slushate Rush, mislim da je ovaj album pravo mesto. ‘Tom Sawyer’ sa ovog albuma je verovatno njihova najpoznatija pesma, odmah za njom je i ‘Red Barchetta’ a ni ostatak albuma ne zaostaje mnogo.

Tokom 80ih bend se drzao formula uspostavljenih albumom ‘Moving Pictures’, a pochtkom 90ih batalili su sintove i vratili se tvrdjem zvuku. Sviraju i dan danas, naravno, u istoj postavi.

Sve u svemu, chlanovi benda Rush vaze za vrsne muzichare u svojoj kategoriji. Podobijali su silna priznanja i nagrade ali mozda je najveca nagrada za njih svest da su bend od ogromnog uticaja na generacije mladjih izvodjacha svih mogucih orijentacija.